S V A Š T A R A

Zarazimo svet ovom porukom.

            Želim da se ponovo nadam

            Vaspitavani smo opštim moralnim načelima:

            Kada smo mi bili mali, roditelji, profesori, komšije, prijatelji i kumovi

            bili su osobe vredne poštovanja i ugleda.

            Što su bili bliži ili stariji, utoliko su takva naša osećanja bila jača.

            Bilo je  nevaspitano suprotstavljati se starijima, učiteljima ili nadređenima.

            OSEĆALI SMO ISKRENO POŠTOVANJE.

            Imali smo poverenja u starije, jer su bili roditelji,

            majke, ili rodbina sve dece, grupe u ulici ili škole u gradu ...

            Danas smo  tužni zbog svega onoga što smo izgubili,

            zbog onoga što će plašiti naše unuke jednog dana.

            Ljudska prava za kriminalce ...?

            Ograničena prava za poštene građane ...?

            Vraćati dugove i biti budala ...?

            Amnestija za prevarante ...?

            Pošteni su glupi ...?

            Ne iskoristiti nekoga, znači li to biti budala ...?

            Šta se to dešava sa nama???

            Profesori pretučeni u školama, manipulacije u bankama,

            eksploatacija radnika, korupcija u bolnicama i sudovima,

            prevare, krađe, otmice, ubistva....

            Rešetke na našim prozorima.

            Izolovani u sopstvenim svetovima.

            Deca  traže nagradu da bi završila školsku godinu?

            Mobilni u torbama za vrtiće?

            Važniji je Armani od diplome!?

            Kola  važnija od zagrljaja?

            Važniji je  plazma TV ekran od razgovora!?

            Važnija je šminka od zajedničkog sladoleda!?

            Kakve su to vrednosti?

            Kako je moguće da je sve što nam je bilo važno nestalo,

            ili postalo smešno?

            Vratimo se temeljima života i osudimo nedostatak etike, morala i poštenja ...

            Budimo Ljudi sa velikim slovom, koji grade bolji, pravičniji svet,

            u kom ljudi poštuju druge.

            Hoću da skinem rešetke sa prozora, da  stavim cveće!

            Hoću ponovo živu ogradu umesto zidova, kapija, kamera,pasa...Telohranitelja!??

            Želim da sedim na stazi i držim otvorene prozore i otključana vrata u toplim noćima ...

            Hoću ponovo poštenje kao motiv ponosa.

            Hoću ispravan karakter, čiste ruke i pogled u oči!

            Hoću solidarnost.

            Hoću nadu, radost, poverenje ...

            Hoću da se vrati stvarni život, jednostavan kao kiša, čist  kao aprilsko nebo,

            lak kao lahor pred zoru.

            Zajednički i jednostavan svet, ljubavi, samilosti i solidarnosti  ...